Intervju sa civilom: Stoposto i Black Beriz

Novu kolumnu na Rerni, Intervju sa civilom, otvaramo razgovorom na temu slobode. Naši civili ovaj put bili su Bera i Adžo, sarajevski reperi međunarodno poznati pod imenima Black Beriz i Stoposto.

Prije uvoda: Neka blaga šega

Hana: Momci, ja sam na ovomjesečnu Rerninu temu, sloboda, željela da razgovaram sa vama, jer mi se kroz ono što o vama znam učinilo da o njoj imate svašta za reći.

Bera: Imamo, imamo. Evo baš smo prošli vikend bili u kafiću Sloboda u Tuzli, a sljedeći vikend opet idemo tamo, na njihov starogodišnji parti, tako oni to zovu, da vidimo šta je to. Znaš za Slobodu.

Hana: Znam za klub Slobodu, ali ne znam što se zove Sloboda.

Bera: Nije bona klub, kafić.

Adžo: Što se zove.. pa imaju fudbalski klub, k’o što mi imamo Želju.

Hana: A ja, to – fudbalski klub. Znamo li išta o njemu? Što se on zove Sloboda?

Adžo: Eh hajd googlaj da vidimo. >šega<

Hana: Evo sad ću. >šega<

Da smo tada bili u prilici da istražimo FK Slobodu, saznali bismo da je klub prvo postojao pod imenom Gorky, u čast sovjetskom dramaturgu i piscu Maksimu Gorkiju, potom bio zabranjen pod tim imenom tokom postojanja Kraljevine SHS, a onda se 1924. kao FK Sloboda ponovno rodio iz sportske sekcije tuzlanskog Kulturnoumjetničkog društva Sloboda. Ostale tri sekcije su bile amatersko pozorište, hor i tamburaši.

Hana: Neki dan smo prijateljica i ja pričale o tome koji je to trenutak u našim životima kad smo se osjetile najslobodnije. Za nju je to bio pečat koji je dobila od bibliotekarke, koji joj je potvrdio da je zaista završila fakultet. Za mene je to uvijek nekako onaj trenutak kada se nakon derneka i konaka kod raje probudiš prva i izađeš na terasu ili odeš u kuhinju, budeš sama sa sobom, a okružena ljudima. Htjela sam vas pitati koji bi za vas to trenutak bio – kada ste se osjetili najslobodnijima u životu.

Adžo: Zadnjih par mjeseci počeo sam osjećati tjeskobu zbog beefa koji imam sa Katarzom, ne znam koliko si upratila to. Uglavnom, na snimanju posljednjeg spota Katarza se sam udario od Black Berizovu šaku. Ovo pričam gdje stignem. Plan je bio da se Katarza samo malo prisloni glavom na Berimbolovu šaku, a on se momački zaletio i toliko se puk’o da je fasovo felgu preko čela koju je noso desetak dana. Od tada nema ga nigdje, ne javlja se, ne smara me – nikad nisam bio slobodniji.

Bera: Što se slobode tiče, uslovno rečeno, razumiješ, mi smo svi donekle slobodni al i nismo, razumiješ, de sad drugo pitanje. >šega<

Hana: Kada si se osjetio da ti je sloboda ugrožena? Je li ti neko nekada u školi, na primjer, rekao nešto što te baš iznerviralo? Je li te drot peglao zbog naušnice? Takve stvari. Što te to ugrozilo, kako si htio reagovati, kako si reagovao?

Bera: Ne peglaju oni mene zbog naušnice, nego zbog sumnje da prenosim drogu i oružje. Ali to je sve šuplja, oni ustvari koriste te trenutke da nauče nešto od Grande Berimbola, poslije se slikaju sa mnom. A što se ugrožavanja slobode tiče, još se nije pojavila persona koja će ugrozit’ moju slobodu, prvi ko to uspije će dobit’ certifikat od mene.

Hana: Šta mislite, zbog čega su vas baš ti neki momenti učinili slobodnima? Je li ima nešto zajedničko u svim momentima koji ljude čine da se osjećaju slobodno?

Adžo: Teška su ti pitanja, Boga mi.

Hana: Bera, jesi se ti osjećao slobodno kada si udario Katarzu.

Bera: Ma nisam ga ja udario, sam se udario. Nisam ja nasilan.

Adžo: On je slobodan po prirodi.

Hana: Baš sam o tome nedavno razmišljala. Da je nasilje ustvari suprotno od slobode.

Bera: Nasilje je sloboda. Ja sam veliki fan nasilja. Fizičkog. Odrast’o sam na toj vrsti slobode.

Hana: Na Malti?

Bera: Ne, u Bruklinu.

Hana: >šega< U Bruklinu se znači tuku. I, šta dobiju od toga što se potuku?

Bera: Neko dobije slobodu, neko batine. Ja sam im’o sreću da dobijam slobodu. Oslobodim se stresa.

Hana: Ja, ali što bi se uopšte tukao? Desi li se nešto što vodi tuči?

Adžo: Što se tiče razloga, mogu bit izmišljeni. Šta si mi to prič’o za rodicu, šta si mi to prič’o za sestru. A ne moraš ni imati razloge.

Bera: Al’ ne možeš se pobit’ tek tako.

Adžo: Mora bit’ malo gurkanja.

Hana: Ustvari se nekako i slažem. Uvijek sam u životu odbijala da ulazim u konflikt i onda bi mi se zbog toga nešto dugoročno desilo, i ne bih izgurala to svoje što sam možda imala i potpuno pravo da izguram.

Bera: Ne samo pravo, nego i moralnu obavezu!

Hana: Kako to?

Bera: Ako si u pravu, moraš to istjerati do kraja. Kako ti je onaj Makijaveli rek’o, cilj opravdava sredstvo. Ako treba šakama, šakama, razumiješ, nije bitno. U suprotnom će onaj ko nije u pravu, istjerat’ svoje.

Hana: Adžo, kakav je osjećaj biti u battle-u? Kad te gledam, mene ono podsjeća na debatni klub, moj horor sa fakulteta. To je čista konfrontacija, sam si sa sobom, i svojim znanjem. Nema ništa da te čuva. Osjećaš li se poslije toga slobodno, ili te uhvati neka dodatna tegoba? Kao poslije svađe?

Adžo: Uživam u betlanju – sve je zajebancija i svi glumimo da se ne podnosimo 15-20 minuta. Spremanje materijala je mnogo stresnije nego što je sama izvedba. A kakva bude izvedba, takav je i osjećaj nakon betla.

Hana: A je li vi mislite da je nasilje kad ono drugovi u Sarajevu kažu, ma nemoj ba, ofirno ti je to? Šta je za vas ofiraža, i kako je ona povezana sa slobodom?

Bera: To ti je tipično sarajevska priča. To te ograničava. S tim što je to povezano sa odgojem. Odrastaš u takvom ambijentu, mojne ovo ono, onda sam kreneš tako. Ne mora ti više niko ništa ni govoriti, sam skontaš šta je ofirno. Samo što ti mi nismo baš odrasli u takvom ambijentu.

Adžo: Vazda se ofiramo pa smo i oguglali na to. Ko mi ne vjeruje nek dođe na nastup ako smije, ili nek odgleda spotove Svježi Amidža. Joj intervjua, šatro mi pričamo o slobodi.

Bera: Tu vrstu slobode smo zadržali, za to smo se izborili.

Hana: Je li bilo teško to zadržati?

Obojica istovremeno: Pa nije.

Adžo: Zbog okruženja. Nismo se okružili takvim ljudima koji bi nas kočilii.

Hana: Jeste li ikada htjeli odustati od ovoga čime se bavite?

Bera: Nikad se nije desilo da od nečega odustanem jer mi je ofirno, baš suprotno, uvijek sam htio svačim da se bavim i svugdje sam zabad’o nos, i onda sam došao u životu do trenutka u kojem sam morao odlučiti šta mi je bitno, šta mi nije bitno, i odlučiti čemu ću se posvetiti. I još nisam odlučio.

Adžo: Kod mene su malo jasnije stvari. Znam da ću se posvetiti repu i muzici, ostale stvari su manje bitne – hobiji.

Hana: Otkako sam odselila u Berlin, mislim da je Sarajevo najkreativniji grad u Evropi. Jeste bili?

Bera: Ma Berlin je najkreativniji grad.

Hana: Evo moje teze. U Berlinu je lako biti kreativan, ovdje su svi nešto kreativni, a u Sarajevu još ima mnogo prostora koji je neiskorišten. A mi smo odrasli u prostoru koji je žudio za nečim. Bar kada poredim Sarajevo i Berlin, mislim da je Sarajevo slobodnije.

Adžo: Nisam ja bio.

Bera: Ja mislim da je nivo slobode u Berlinu nešto što Sarajevo neće postići u ovom stoljeću. Tamo je raja antifa, opuštena, svjesna tih stvari. U Sarajevu imaš tek šaku ljudi koji su spremni na kompromis. Ovdje je klasikica da su svi zatvoreni šupci. U Sarajevu, ustvari, možda i ne. Sarajevo ima tu vrstu širine, da se možeš distancirati od tih stvari, okružiti se ljudima koji su slični tebi. U Berlinu se ne moraš uopšte truditi.

Hana: Čini mi se da je vaša kreativnost došla ne iz izobilja, već upravo manjka mogućnosti.

Adžo: Ne znam je li bitno odakle je došla – iz manjka, iz izobilja. Imaš ti i dobrih i loših kreativaca, i ovdje i vani.

Bera: Ja mislim da je lakše biti kreativan ovdje, ali ako si ti baš kreativan onda mislim da je lakše to pokazati u sredini kao što je Berlin. Mislim ovdje šta god da uradiš je kreativno i inovativno.

Hana: Načeli smo pravo puno tema – o slobodi, nasilju, kreativnosti i tome šta znači kada je nešto ofirno. Ovo mi se sve čini povezano – čini mi se da su sve te stvari pravo ljudske i da je u svemu tome ključna društvena dinamika. Mene zanima je li dio vašeg identiteta, i umjetničkog, i vas kao osoba, Sarajevo. Kako vas definiše, kako definiše vašu publiku?

Adžo: Uticaj grada je neizbježan, jer repam o stvarima koje me okružuju. Isto tako publika voli slušati muziku koja joj je bliska, s kojom se može identificirat. Ja mislim da je zato raja koja me sluša i prati većinom iz Sarajeva i sličnih urbanih sredina, sredina koje imaju sličan mentalitet.

Hana: Par pitanja da zakucamo za kraj. Je li Sarajevo slobodan grad?

Adžo: Sarajevo je grad koji ne trpi autoritete, i mislim da ga to čini slobodnim. Ta sloboda ima svoju cijenu, al to tako mora bit’.

Hana: Možemo li mi, ako nastavimo biti kreativni u njemu, doprinijeti njegovoj slobodi? Je li uvijek bio slobodan?

Bera: U svakom slučaju možemo pokušat’, i to nam se jedino isplati. Mada i ako ne pokušamo grad će biti slobodan, k’o što je uvijek i bio. Ne znam uopšte zašto ja odgovaram na ovo pitanje.

Hana: Stoposto, koji je to tvoj osobni momenat bio u kojem si ti odlučio da ćeš podijeliti to što radiš sa Sarajevom, i onda sa ostatkom svijeta? Vidiš li u tome tragove slobode?

Adžo: Čim sam im’o prve snimke odmah sam ih kačio na net, ništa nije bilo ofirno mladom Debi.

Nastavili smo pričati o tome kako je rap veza između Tuzle i Sarajeva jaka, i sve jača, kako bi oni voljeli da se i drugi gradovi uspiju tako dobro povezati. Pitala sam ih ima li cura reperica u Sarajevu, i rekli su da misle da nema, da su iz svog iskustva na svirkama mogli da zaključe da je curama to ili ofirno ili da nisu zainteresirane. Adžo je rekao da bi baš volio čuti dobar ženski rep, Beriz je dobacio, ma ne bi ja! Fino smo popričali i rastali se, kao što bi i u Sarajevu.

Hana Ćurak

0 Shares